Школа под именом „Иван Горан Ковачић“ у Нишкој Бањи ради од 24. октобра 1962. године, а новy школску зграду је добила и у њој започела рад 6. фебруара 1963. године. Како су насеља из којих су ученици долазили у школу непрестано расла, тако се у школи јављао проблем недостатка простора, па су редом отварана истурена одељења у Насељу Никола Тесла, Брзом Броду и Првој Кутини.
Недостатак простора у школи „Иван Горан Ковачић“ 2001.године захтевао је или доградњу нових учионица или изградњу нове школе у Брзом Броду. На састанку коме су присуствовали директор Стева Тричковић , одборник у Скупштини града Синиша Јовановић, председник Извршног одбора општине Нишка Бања Живадин Јовановић и члан општинског одбора Ниша ресорно задужен за образовање Миодраг Радовић одлучено је да се затражи изградња нове школе у Брзом Броду.
Идеја је прихваћена, а Министарство просвете и спорта је на основу Програма расподеле инвестиционих средстава за 2003. годину издвојило средства за изградњу нове школе ( Број: 401-00-00012/2003-10, 12.5.2003.). Део новца за изградњу школе обезбедила је и локална самоуправа.
Новоизграђени објекат је свечано отворен 20. 03.2009. године. Од некадашње четворогодишње, школа је прерасла у осмогодишњу. Те године су сви ђаци из Брзог Брода почели да похађају наставу у новој школи.
Одлуком о изменама и допунама Одлуке о мрежи основних школа на територији Града Ниша Скупштине Града Ниша (Број: 06-592/2009-7-02) од 25.9.2009. започет је процес одвајања школе од школе Иван Горан Ковачић у Нишкој Бањи.
Отварању школе присуствовала је и тадашња министарка Омладине и спорта, Снежана Самарџић Марковић.
ДР ЗОРАН ЂИНЂИЋ
(1952-2003)
Дана 25. јануара, обележавамо Дан школе. У савременој историји остало је записано да је на данашњи дан, 2001. године, др Зоран Ђинђић, човек чије име с поносом носи наша школа, постао први демократски изабрани премијер Републике Србије. Ко је био др Зоран Ђинђић?
Зоран Ђинђић родио се 1. августа 1952. године у Босанском Шамцу. Његова породица од 1967. године борави у Београду, где Зоран завршава Девету београдску гимназију. Након завршене средње школе, уписује Филозофски факултет Универзитета у Београду, где студира филозофију. Дипломирао је 1974. и на истом факултету уписао постдипломске студије. Почетком 1977. године одлази у Немачку ради даљег школовања. Докторира на Универзитету у Констанцу, 1979. године. За период 1982-1984. добија престижну Стипендију Александер фон Хумболт, намењену младим докторима наука.
Ђинђић, након тога, све чешће борави у Београду. Овде је од 1986. радио у Центру за филозофију и друштвену теорију, а у мају 1989. године изабран је за ванредног професора Филозофског факултета у Новом Саду. Исте године се дефинитивно враћа у Београд, када почиње и његово политичко ангажовање у земљи. Био је један од вођа опозиције, народни посланик, градоначелник наше престонице. Након одласка Слободана Милошевића са власти и успешних парламентарних избора из 2000, постаје први демократски изабрани премијер Србије, 25. јануара 2001. године. На том положају, две године касније, затекла га је и прерана смрт.
Др Зоран Ђинђић страдао је 12. марта 2003. године као жртва атентата, извршеног у дворишту зграде Владе Србије. Иза себе је оставио супругу и двоје деце. Оставио је и завидно научно дело, али и пример упорности, неуморног рада који се на крају мора исплатити. Део његове огромне заоставштине чини и велики број увек актуелних мисли, које нам и данас служе као инспирација и путоказ. Овом приликом, подсећамо се само неких од њих:
“Тајна успеха лежи у инвестирању у образовање, као што то раде у развијеним земљама. Дакле, не прво у технологију и машине. То долази касније, са обученим и образованим људима… Едукација, тренинг, знање основни су покретачи развоја.”
“Великих промена нема без великих напора. Великих промена нема без нових правила, креативности и одлучности.”
“Да би промене успеле, већина чланова друштва које је ушло у промене мора да се свакога јутра буди са осећањем изузетног историјског тренутка, с осећајем нечег великог и ванредног.”
“Живот је оно што од њега направимо. И Србија је оно што од ње направимо, својим чињењем или нечињењем. Ако сами не дамо позитиван садржај свом животу, он вероватно неће бити добар.”
“Људи треба да имају пре свега позитиван однос према животу. Морају да се боре и да схвате зашто се боре. То за шта се боре, једино је сигурно. Нико не може да развије нашу земљу, нашу економију и наше породице, него ми сами.”